"RADIO SAM 41 GODINU, 3 MESECA i 26 DANA" Celo selo već 100 godina zaposleno u ISTOJ FIRMI

Šta je to plavo, plavo, plavo i u sredini belo? Svadba u Kusatku. Dobro, danas se baš u uniformi ne ide na svadbe, ali se zato selo ili neka od četiri železničke stanice koje mu pripadaju zaplavi kad odatle ljudi krenu na posao.

Gotovo dve trećine njih radi na železnici, u nekim familijama čak i po pet generacija. Jedno od najvećih sela u Srbiji broji oko 6.000 stanovnika i gotovo 120 godina, tačnije otkako je kroz njega prošla prva srpska železnička pruga Beograd - Niš (1884. godine) živi sa prugom i vozovima. Šine su se pružile po jugozapadnom delu sela u dužini od skoro petnaest kilometara pa tako Kusadak na svojoj teritoriji ima čak četiri železničke stanice: Kusadak, Kovačevac, Rabrovac i Ratare. I na svakoj od njih u bilo koje doba naći ćeš nekog u železničkoj uniformi - ili ide na posao ili se vraća sa njega.

Jovan Tanasković, čija je kuća u sredini sela, ima slobodan dan i njegova kondukterska torba u ćošku čeka popodnevnu smenu. Od davne 1984. godine Jovan krstari prugama i teško da postoji kupe, nekada jugoslovenskih a sada srpskih železnica, u koji barem jednom nije ušao sa zumbalicom u rukama i rečima „Dobar dan, vaše vozne karte, molim“.

U međuvremenu, skratili smo i državu i pruge, ali su ostali široki Jovanovi vidici, sticani na tim dugim putovanjima velike Jugoslavije. I zagonetni osmeh nekad mladog, sada sredovečnog šmekera:

- Eh, kreneš u petak iz Ljubljane, a Bosanke se vraćaju za vikend kući. A u nedelju opet, nazad u Ljubljanu - seća se Jovan starih dobrih vremena, a priča o onome kako danas izgleda železnica navlači mu senku preko lica.

- Otkako se železnica rasparčala na četiri dela, ni kape nemamo. Ja nosim kapu nepostojeće firme i kad biste me sad sa njom slikali, odbili bi mi deset odsto od plate - kaže jetko.

I nisu samo kape problem. Nekada su imali i smenski voz, čuveni „lapovac“, koji je razvozio osoblje, a sada je i on ukinut. Pričaju kako je on imao primat ispred svih vozova i prevozio je i po hiljadu železničara, a od tog broja njih 500 je ulazilo u Kusatku. Ukinuta im je i takozvana P2 karta sa kojom su mogli da odu i vrate se sa posla. Sada železničari na posao idu autobusima. Poput Milana Gajića, otpravnika vozova na stanici Zemun. Kiša je njega i oca Radmila, koji je na železnici u vuči vozova dočekao penziju, isterala iz polja.

- Na železnici sam radio tačno 41 godinu, tri meseca i 26 dana. Da li je to bilo neko srećno vreme ili pamtim samo lepe stvari, ali meni je železnica sve dala i nemam se na šta žaliti - kaže Radmilo.

Jedna od tajni železničarske tradicije u Kusatku jeste mogućnost koju pruža takozvani smenski rad, da se uklope posao i rad na plodnim njivama.

- Naš život je sa njiva na železnicu, sa železnice na njivu! - reći će Momčilo Gajić koji je penziju dočekao kao obezbeđenje beogradske železničke stanice. Na železnici su ga smenili sinovi: Srdan je manevrista, Miroslav pregledač kola koji kaže da je ovu profesiju odabrao na nagovor oca i dede Milorada, koji je takođe bio železničar. Ovaj hleb je jeo i pradeda Adam, koji je radio u smederevskom „Želvozu“.

- Prvo sam upisao školu za policajce, a onda sam se predomislio. I ne kajem se. Radim odgovoran posao koji zahteva koncentraciju i pažnju. Dogodi se da nas trojica za smenu pregledamo i po pet kompozicija u ranžirnoj stanici u Makišu, a nijedna kompozicija nije ispod 25 vagona, a najčešće ih je 40. Završio sam železničku školu u Beogradu i sećam se da je u dva odeljenja nas iz Kusatka bilo osamnaest - kaže Miroslav.

Njegov sin će biti prvi koji će prekinuti tradiciju. I nije to do ovih ljudi nego što osećaju kako je železnica postala prevaziđena. Vidi to i Nikola Bujagić, koji je najmlađi u železničarskoj porodici Bujagića, gde je deda Vojislav u penziji, a otac Miomir još uvek radi kao poslovođa na održavanju pruga. Nikola je završio za otpravnika vozova, ali posla nema. A kad posla ne bude bilo za železničare iz Kusatka, onda definitivno Srbija na svoje pruge može spustiti rampe.

Ukleti Rabrovac

Od četiri stanice u Kusatku, meštani najmanje sreće imaju sa Rabrovcem. Kao da ga i danas prati zao usud započet još u onom drugom ratu kada su ovdašnji četnici pod komandom Dode Radojkovića tamo hteli da napadnu nemački voz sa sanitetskim materijalom. Nemci su za njihovu nameru saznali i spremili su blindirani voz iz Mladenovca pa se četnička zaseda pretvorila u njihovo krvoproliće. Na desetine momaka je poginulo pod baražnom nemačkom vatrom. Nažalost, u Rabrovcu ljudi i danas ginu jer tu pod pravim uglom prugu preseca put i nekoliko spomen-ploča govori o tragedijama koje su se tu desile. Najveći problem je rampa koja često ne radi.